Uđem u foto radnju, radnici dam fleš sa gomilom fotografija, prvo pitanje je  „Je l’ ste sigurni da je svih 500 za izradu?“ pitanje koje sam mnogo puta čula . Ima i onih koji su me mnogo puta pitali: „Šta će ti toliko fotografije“, “ Vidi ove su skoro iste“ , „Bacaš pare! Toliki albumi za fotografije su preskupi „.

Albumi za fotografije

Još kao tinejdžerka redovno sam izrađivala fotke, tražila negative filmova od drugarica, želela da sve te uspomene imam za ceo život, da svaki momenat i sekund sreće sačuvam na tom komadu papira. Sećanja su neuništiva, ne mogu se pocepati niti izbrisati ali se ne mogu sa kolena na koleno preneti kao uspomena na papiru fotografisana srcem iz perspektive oka.

Sve žurke, putovanja, školski dani, rođendani su sačuvani, albumi su puni. Trudnički stomak je mnogo puta fotografisan i sačuvan u vidu tog malog  komadića uspomene, uspomene koja će me ceo život vraćati i podsećati na najdivniji period mog života.

Kada se Sara rodila, rešila sam da će svaki tren njenog života biti fotografisan, da će svaki momenat njenog odrastanja biti zabeležen.


Fotografije

Rešila sam da ću joj sve te fotografije izraditi. Nasmejane i uspavane, od hrane umazane, od prvog zuba do lepog osmeha, od puzanja do prvog koraka, od pelena do gaćica, od kupaćeg do jaknica, od rukica do nonica, od haljinica do pantalonica.

Želim da sa svojim životom nosi kofere uspomena, da sa starenjem žive sećanja, ne želim da joj dečiji albumi budu kao moji, prazni bez igde ičega.

Bez ijedne fotografije osmeha, sreće, detinjstva. Bez fotografija mene male, mene bebe, mene za prvi rođendan, drugi rođendan, ma sve te rođendane kojih se i ne sećam. Mene je roditeljsko nemanje i ratno stanje „koštalo“ mnogo toga najviše onoga što nemam da joj pokažem kakva sam ja to beba bila, sa kojim igračkama sam se igrala, što ne može da vidi da je ona ista ja, da ima lokne kao što sam ih ja imala, oči iste moje, prste na nogama preslikane …

Nemam taj komad papira da joj pokažem, neću imati čime unucima svoja sećanja da probudim, nemam srca roditelje da okrivim, ali imam YoloBook koji ću njoj da ostavim.

Autor: Danijela Stojanović, @maminzivot

 

 

Leave a Reply